Милутин Ж. Павлов

                  Никловани пиштољ

                                      Око ситног су крупне свађе,
                                      око крупног ситне зађевице.

И данас ми се с јесени на зиму у сну јавља дух ујака Владимира са накривљеним дункл шеширом над густим обрвама и готово угљенисаним брковима испод носа.

– Шифоњер нам је пун руских духова, чим га отворим легитимишу ме Садников и Покровски са главним агентом Исидором Заблудским. И последња кап вотке давно је испарила из моје душе, а они ми остали у памети, и у сну би са мном на вечеру – ређа речи као црне домине стриц Секула, загледан у мрко осмехнутог брата, а мога оца, увеличано урамљеног с враним гриватим фамилијарно негованим коњима.

Памтим ујакову витку сенку на жуто молованом лишћу собног зида. Сенку коју је кадикад у тихом разговору са тајнама стрица Секуле преламао мрки креденац у чијим фиокама су џеџали документарни папири и фотографије фамилијарних сподоба расутих по гробљима од Солуна до Одесе. У тегет пругастом оделу и белој кошуљи с краватом личио је на филмског глумца у чијим гланцаним ципелама су се могле огледати и кокетне американске плавуше, а богме, и виђеније попадије Вршца и Панчева.

– Ето, да мољци не избуше бели женски веш с мушким кошуљама, гаћама и постељином – одлаже ујак Владимир розликасту папирну кесу с белим нафталинским куглицама које су одједном збуниле мирис врућих гурабија посутих ванилом – а кад нам се дигну политичке прилике обрачунаћемо се и са мољцима.

– Кажеш ти – узвраћа стриц Секула загледан у белу американску лађу с енглеским барјаком у вијорењу над пенушавом модрином далеких вода уденутих у доњи десни угао застакљених копита очевих врано гриватих коња – ономад слушам „Глас Америке“.

– И шта кажу…? – смешка се загонетно ујак Владимир као да зна у длаку већ смишљене потезе шаховски жртвованих фигура.

– Кажу да ће, ако ми и Руси, разумеш, главом о главе, они пажљиво мотрити ко ће ту коме кога, е, и кад то дубоко загусти у количини ломљених вратова, они ће доћи да се види ко је ту коме неко – образлаже стриц Секула спикерску спекулу.

– Мало сутра. Амери с Англима увек тако, улећу кад се излеће – гужва речи од хартије ујак Владимир.

Равномерно шпарта шеталица зидног сата с месинганим утегама. Кукета чађава од дуванског дима кукавица време на истрчалој опрузи као боксерска рукавица.

Пао је и Берлин, али ујак Владимир није био ни капитулант, ни победник, из фамилијарног круга ненадано је збрисао преко границе у пуном јеку натезања Титових и Стаљинових централних комитетлија око тога чији је јарац тврђи вођа на брвну не баш бајковитог Балкана, па и Европе у целини. Као што је ненадано нестао тако се ненадано ту и тамо појављивао. Бануо би у ситне сате. Покојни деда Гојко би совио испред куће, да не наиђе неки белај у кожном капуту ноћне патроле.

Витла ветар сметовима снежним, оштро бриде у белим обрисима таме стакла, кљуцају прозорска окна ледом отежане гране мрког багрема.

У кружном огледалу о зид окачене петролејке дрхтавим страхом смејуљи се позлата пламеног језичка. Свети Никола нагнут искошеном иконом собног прочеља сумњичаво размерава белу лађу, застакљеног оца с фамилијарним коњима и канда неком уснулом тишином ислеђује руске духове који шетају Плеханова са мољцима у астрагану очеве шубаре.

Ударају о кућни забат таванска врата.

– Опет се расковала брава вез чивије – звоца мати над слаником и вади из чиније киселог купуса лорберово лишће.

– У ноћи, уочи пуног месеца, ушли кожни капуташи у таван, код Пајтини, јер је матори агитово на погрешно уво, бабрали, и батеријском лампом убабрили, да не кажем уловили, у рагастов уденуту фотографију друга Стаљина и друга Берије украј билијарског стола, и одвели маторог Пајтина да га билијаре и за оно што билијарчио није, куглагерисали су му куглантно и на нос бубрегантно, какви куглагерај… Спаваш ли, мали…? – жмирка стриц Секула, цепа угао новинске странице, свија натруњени дуван.

– Спавам, спавам… – мушичаво и наивно заваравам стрица и ујака.

А ни овога лета у августу нисам видео маторог Пајтина да испред Пикилове кафане мери и продаје лубенице, нисам ни знао да негде, тамо далеко, иза Дунава, бубрежно кроз нос билијари. Не постоји тајна коју мој стриц Секула неће омирисати и описно дочарати.

– Радио Лондон ти није раван, Секула, чим зинеш знаш – каже стрина туцкајући бибер у авану.

– Само ти, жено моја, туцкај, туцкај, нема нам друге – труни и петља стриц Секула – туцкаћу и ја челом о камен, ако ме Господ са анђелима ближњим не спасе овог блуда и греха што ми се над суманутом главом збива.

Ландарају шкрипом таванска врата у фијуку снежног ветра, срце ми и у гаћама гладно, а не смем зинути, јер нећу да преварим ујака кад сам већ шапатом обмануо стрица заспалим сном, и сам збуњен билијарском фотографијом куглагерски бубрегантно.

Стриц Секула и ујак Владимир пијуцкали би уз разговор чај са белим румом, свађали би се тихо политички, готово нечујно шпијунски. И једне ноћи, у цик зоре, из унутрашњег џепа сакоа пребаченог преко столице, ујак Владимир извадио је кожни новчаник ускипљен папирним новчаницама и никловани пиштољ. Вирио сам испод јоргана у ту гвоздену праћку која пуца боље од прангије. Из мрмљавих реченица стрица Секуле разабрао сам речи да ујак Владимир с том никлованом прангијом шпарта између Букурешта и Београда, а шта и коме и за кога, е, то ни данс не знам.

– Ми, баћо мој, Срби листом, толико ждрокамо ту политичку брљу, брљоку, да се, ево, већ столећима не трезнимо, черечени на истоке и западе, само се међусобно бунцамо у делирантном трансу ко ће коме како доакати било метком било тетком – гунђа стриц Секула забленут у концентричне плаве кругове дуванскога дима.

Та делиранција ме шибнула по глави, то мора да је неки гадни мољац, делириј ми гадно зуји у ушима, а није кромпирова златица, нити личи на вашке због које ме шишају до ћелавости док опонашам гаврана пре гугутке и цврчка.

Делириј у трансу?! Тамани ли тај заразни бацил рибље уље са којим ме кљука учитељица кафеном кашиком?! Опет, сањам да не сањам, граматику без рачуна у тајни рахитичног времена, како би говорио и мој покојни деда Груја. А можда је делириј алава сврака која зоба кукуруз с наше њиве, тек засејан за гладна уста?! Мора да гадно лети и кад улети…?!

Ледене зимске ноћи у пуном месецу снежног сјаја, био је децембар године уочи Стаљинове смрти, појавио се ујак Владимир са ињем у коврџама бујних обрва, мрко тежак као креденац у бочном собном прочељу и уморан. Сан ме није хтео те ноћи. Ујак ми с врата, већ однекуд накресан румом, тутнуо у недра неколико папирних новчаница аверсираних ликом партизанског војника са пуном шаком свилених бомбона филованих мармеладом. Моја мајка, а његова сестра, понудила му вечеру, тесто с кромпиром, одбио је. И тек што је сео, омамљен топлином паорске пећи, дремнуо је ту, украј стола, на столици. Бленуо сам час у њега, час у фини штофани капут окачен о чивилук, привлачио ме отисак никлованог пиштоља на платну тамне свилене поставе. Извадио сам га из унутрашњег џепа капута тихо као зец у пришуњаном опрезу, деда је шкљоцнуо капислом месинганог упаљача да припали тек свијени дуван и ја, у страху да ћу бити ухваћен у крађи, повучем ороз и испаљеним метком фијукнем у лево крило застакљеног креденца (и данас ми од тога пуцња бриди у ушима).

У вртлогу те црне рупе мрког креденца у бочном собном прочељу нестао је и ујак Владимир, да би ми се с јесени на зиму у сну јављао као дух у чијем унутрашњем џепу тегет сакоа на пруге лебди отисак никлованог пиштоља.

   Милутин Ж. Павлов, Теретни воз     Културни центар Новог Сада 2017

 

М. Ж. Павлов, Никловани пиштољ

М. Ж. Павлов, Мускетари уличних скакаваца

В. Хилдесхајмер, Велика набавка

Р. Поповић, Арахна, Отварам све и Дозивам

M. Antić, Leva strana sveta – dve pesme

M. Bašo, Uska staza u zabrđe – Prolog

T. Vajlder, Možda slučaj

H. L. Borhes, Parabola o Servantesu i Kihotu

H. L. Borhes, Dva kralja i dva lavirinta

С. Мркаљ, Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света

В. П. Дис, Недовршене речи – Седма песма

Д. Милетић, Нокат – Пролог

М. Бишоф, Лов

М. Бишоф, Лице

М. Бишоф, Навођење звезде

D. Miletić, Ksenija Sponza u Simplon Orijent Ekspresu

D. Miletić, Zalogaj, Zrcalo i Pesnik

D. Miletić, Mantre

M. Ž. Pavlov, Drvo koje tužno peva – 11

М. Ж. Павлов, Сербија у туђини

М. Ж. Павлов, Кутија скривених значака