Брана Цветковић


Зунзарина палата

Word

        Путем села Криводола лончар тера пуна кола одабране робе нове: лонце, чанке и ћупове. Биће вашар, па је згода све грнчару да распрода.

            Ал’ некако на по пута, да л’ по срећи ил’ несрећи, један лонац понајвећи скотрља се, одскакута, док не нађе траву меку у јендеку.

            Кад престаде да се креће, око њега већ облеће крупна мува, баш Зунзара, и види се да се стара да питања реши многа: да л’ под лонцем има кога, да л’ је читав, па је копка да то није каква клопка.

            Све прегледа, па ће рећи: „Нисам знала да ћу стећи на данашњи дан тако диван стан! – Нећу више да се патим!“ И под лонац уђе затим.

            Није прошло по минута, а долете озго, с пута, млад комарац танка струка, такозвани Зујић Зука, па на лонац лако стаде и питање зуком даде:

            – Молим лепо, рад сам знати ко станује у палати?

            Изнутра се чују речи да сав лонац чисто звечи:

            – Ко станује? Једна муха, ја Зунзара плаворуха. А ви ко сте, драги госте?

            – Зујић Зука, млад комарац танка струка.

            – Просторије ове моје до воље вам, ево, стоје, сматрајте их као своје.

            И тако су били двоје.

            Ал’ не прође два минута а из њиве доскакута мишић Мицко Свебигрицко, све четири диже стопе и на нов се лонац попе. Да му стање буде јасно, он цијуком пита гласно:

            – Молим лепо, рад сам знати ко станује у палати?

            – Ко станује? Једна муха, ја Зунзара плаворуха и комарац танка струка, такозвани Зујић Зука. А ви ко сте, драги госте?

            – Мишић Мицко Свебигрицко.

            – Па извол’те крај нас двоје и сматрајте све к’о своје.

            И сад их је било троје.

            Одмах затим, у два скока, стиже жаба буљоока, па на лонац ухо меће, тихо куца и крекеће:

            – Молим лепо, смем ли знати ко станује у палати?

            – Ко станује? Једна муха, ја Зунзара плаворуха, млад комарац танка струја, такозвани Зујић Зука и миш Мицко Свебигрицко. А ви ко сте, драги госте?

            – Слаба жаба Крекетуша Пунигуша.

            – Па извол’те крај нас троје и сматрајте све к’о своје, јер и ми смо дошли скоро.

            И сад их је већ четворо.

            А чим први сутон паде, ето зеке са ливаде, па опрезно лонцу ступа и шапицом тихо лупа:

            – Молим лепо, смем ли знати ко станује у палати?

            – Ко станује? Крупна муха, ја Зунзара плаворуха, млад комарац танка струка, такозвани Зујић Зука, мишић Мицко Свебигрицко и још слаба једна жаба Крекетуша Пунигуша. А ви ко сте, драги госте?

            – Ја Зечињак Купушњак.

            – Добро дошли нашем јату, па извол’те у палату, сматрајте је као своју.

            Петоро их већ на броју.

            Тако редом сви се брину за палату Зунзарину. Чак и медвед поднадуо у шуми је за њу чуо, па се тромо на пут диже, у по ноћи лонцу стиже, па замумла страшно, јако, да је лонац све одскак’о:

            – Молим лепо, рад сам знати ко станује у палати?

            – Ко станује? Крупна муха, ја Зунзара плаворуха, млад комарац танка струка, такозвани Зујић Зука, мишић Мицко Свебигрицко, слаба жаба Крекетуша Пунигуша и Зечињак Купушњак. А ви ко сте, драги госте?

            – Ја сам Медо Медењак, а из шуме идем чак, уморих се, нисам лак, ишао сам све на зор, морам сести на ваш двор.            

Уплаши се друштво цело, јер медино тешко тело згњечило би њих зацело, па су зато к’о на крили излетели за час тили. И веома мудри били. Јер када је меда сео, срушио се дворац цео.

преузмите текст


Брана Цветковић, 1874-1942, сценограф, глумац, редитељ, књижевник, сликар, један од оснивача првог дечјег позоришта у Београду – 1905, са Нушићем и Сретеновићем; сценограф Народног позоришта у Београду и путујућих дружина крајем деветнаестог века; од 1900. до 1910. водио прво српско хумористичко-сатиричко позориште „Орфеум“ – Бранино позориште; један од оснивача Удружења глумаца 1919, управник позоришта у Скопљу и Новом Саду; аутор „Политике за децу“ – 1932. године његове песме, приче, пословице и загонетке сабране су у књигу Брана за децу. Био је толико познат и омиљен да је једном приликом из иностранства добио карту са адресом „Брана, Југославија“. 

Брана Цветковић, Зунзарина палата

Živojin Ivković, Jutro

Isak Baševis Zinger, Ko je neprijatelj?

Umberto Eko, Estetika Nikole Kuzanskog

Mišel de Montenj, O kajanju

С. Текелија, Три дана јуна 1796.

Г. Ајх, Епизода

М. Ж. Павлов, Пет песама

М. Ж. Павлов, Никловани пиштољ

М. Ж. Павлов, Мускетари уличних скакаваца

В. Хилдесхајмер, Велика набавка

Р. Поповић, Арахна, Отварам све и Дозивам

M. Antić, Leva strana sveta – dve pesme

M. Bašo, Uska staza u zabrđe – Prolog

T. Vajlder, Možda slučaj

H. L. Borhes, Parabola o Servantesu i Kihotu

H. L. Borhes, Dva kralja i dva lavirinta

С. Мркаљ, Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света

В. П. Дис, Недовршене речи – Седма песма

Д. Милетић, Нокат – Пролог

М. Бишоф, Лов

М. Бишоф, Лице

М. Бишоф, Навођење звезде

D. Miletić, Ksenija Sponza u Simplon Orijent Ekspresu

D. Miletić, Zalogaj, Zrcalo i Pesnik

D. Miletić, Mantre

M. Ž. Pavlov, Drvo koje tužno peva – 11

М. Ж. Павлов, Сербија у туђини

М. Ж. Павлов, Кутија скривених значака