Ana Stjelja


Srećni voz mog detinjstva

Word

  Rat. Mrzim tu reč. A pritom sam pisac. Ne bi trebalo da mrzim nijednu reč, nijedno slovo. Trebalo bi da ih, poput drevne majke i praboginje, prigrlim svojim rukama i svim srcem. Ali eto, RAT mrzim! Rat i mržnja ne postoje u mom rečniku. Ali nažalost, postoje u mom sećanju.

Moje prvo sećanje na rat jeste jedna scena u vozu na liniji Beč-Beograd. Imala sam samo deset godina i upravo sam se vraćala sa skijanja iz jednog idiličnog austrijskog gradića po imenu Kačberg, koji se nalazi u blizini Salzburga, iz koga sam vozom prvo otišla u Beč pa onda potom krenula nazad za Beograd.

Još uvek puna divnih utisaka sa tog čudesnog, gotovo bajkovitog putovanja, pomno sam slušala razgovor roditelja na čijim licima se očitavao strah. Tada ništa nisam razumela. Pričali su o plavim šlemovima koje su videli upravo na bečkoj stanici. I ja sam ih videla, ali tada nisam znala ko su bili ti ljudi i šta je njihov odlazak na prostor bivše Jugoslavije zapravo značio.

I dok sam slušala razgovor svojih roditelja, imala sam utisak kao da čujem bat njihovih koraka, kao da su ti mladi vojnici sa plavim šlemovima, jedan za drugim, defilovali pored mog kupea, u koloni. To je moja detinja mašta izmišljala i stvarala, dok sam nanovo oživljavala svoje poslednje trenutke iz prestonice Austrije. Bio je početak 1992. Beč je bleštao u svojoj raskoši, sve je delovalo kao iz bajke. Ništa nije ni slutilo da će to biti moje poslednje putovanje. Sledeće je bilo tek kada sam odrasla.

Moji zabrinuti roditelji, iako i sami zbunjeni, u želji da odagnaju loše misli, prepričavali su naše avanture sa skijanja zaključno sa jednom zanimljivom scenom koja se zbila na voznoj stanici u Beču, koja je izgledala ovako:

Centralna vozna stanica u Beču. Prijatelji mojih roditelja, njihova dva sina i ja. Rastajemo se nakon uzbudljive nedelje u Kačbergu, idiličnom gradiću u centralno-istočnim Alpima, prekrivenim, kao pamuk belim, snegom i tragovima mog srećnog detinjstva. Oni nastavljaju dalje svoj put u Beograd, a mi odlazimo u centar Beča da provedemo novogodišnje praznike sa svojim prijateljima koji već decenijama žive u austrijskoj prestonici. Svi smo užurbani, uzimamo svoj prtljag, i u toj opštoj gužvi, najednom vidim kako se moj otac odvaja od naše male grupe i prilazi jednom gospodinu. Najsrdačnije se pozdrave i razmene par reči. Tek kasnije, u kupeu voza za Beograd, saznajem da sam imala tu čast da vidim i upoznam velikog reditelja Lordana Zafranovića koji je zapravo presedao u Beču. I dan-danas, kad se setim tih trenutaka, deluju tako nestvarno, kao da su se događali nekom drugom, a ne meni.

Po dolasku u Beograd, sve je i dalje bilo idilično (ili sam ja sebe ubedila da je tako) ali je ta idila vrlo kratko trajala. Moja majka je radila u najvećem kliničkom centru u Srbiji, i od nje sam prvi put čula kako u bolnicu masovno dovode ranjenike. Opisivala je strahote koje je videla na tim mladićima sa kojima je nakon njihovog oporavka razgovarala i pokušavala da im makar malo olakša muke. Jednom je čak, užasnuta, na bolničkom krevetu, izranjavanog, ugledala i svog rođaka dok su ga dovozili u bolnicu. Taj prizor zasigurno neće nikada zaboraviti, a ni ja tu njenu priču.

Za mene je rat značio prekid mog srećnog detinjstva. Sve ono lepo i nevino, nestalo je kao da nikada nije ni postojalo. Moja zemlja je tonula u mrak, ulice su bile pune razjarenih masa, pobune, protesti, a bolnice pune krvavih ranjenika, mladih ljudi bez ruku i nogu. Samo patnja i smrt. Dani bez budućnosti. Sve je bilo crno, bolno i isuviše teško za odrastanje. Oko mene se širila mržnja, u govoru, u ponašanju… Svi su nekoga mrzeli, ali ja to nikad nisam mogla. Mada, sada kada se prisetim, možda je rat počeo još dok sam hodala po onom utabanom austrijskom snegu, jer sam već tada, iako mi nije bilo jasno zašto, primetila da me lokalno stanovništvo izbegava jer su čuli da dolazim iz Srbije. Osećala sam se grozno, ali svakim danom sam se trudila da ih razuverim, i mislim da sam na kraju uspela. Ipak su shvatili da mi Srbi nismo bauk. Ipak, ostao je gorak ukus, jer oni su znali nešto što ja kao dete tada nisam znala. Da se kod nas sprema rat, a da mi snosimo krivicu za to. Ja, kao dete svakako nisam osećala ni trunku krivice, a ne osećam je ni sada, već se trudim da rukama one pramajke prigrlim sve ljude ovog sveta. Obećala sam sebi da nikada neću popreko gledati nijedan narod niti rasu, kao što su na mene te 1992. gledali u Austriji.

Opraštam svima i poklanjam sve svim žrtvama koje su nevino prolile krv samo da bi se mračne sile dokopale svog trijumfa i proglasile pobedu. Ali nisu uspele. Prošle su godine, teške i pune patnje sa svih strana, rat je pokušao da nas podeli, da nas ućutka u dobru i da nas još više zadoji mržnjom, ali nije uspeo.

Kad god pomislim na pojam RAT, setim se reči velikog rokera, pesnika i pacifiste Milana Mladenovića koji je rekao: „U ratu nema pobednika, u ratu su svi žrtve.”

преузмите текст

 Dr Ana Stjelja (Beograd, 1982)
književnica, književni prevodilac i novinarka
‚Alia Mundi’/‚Istočni biser’/'Enheduana’/
‚Oksimoron’/’Kulturne novine‘
 

Ana Stjelja, Srećni voz mog detinjstva

H. Hese, Takozvani izbor materijala

H. Fallada, Svatko umire sam (63)

A. Huxley, Otok – I

G. Papini, Ne želim više biti ono što sam

R. Bergin, Razgovori sa Borhesom (II-odl.)

Б. Нушић, Регулација, нивелација, канализација

Đovani Bokačo, Dekameron (I/3)

Брана Цветковић, Зунзарина палата

Živojin Ivković, Jutro

Isak Baševis Zinger, Ko je neprijatelj?

Umberto Eko, Estetika Nikole Kuzanskog

Mišel de Montenj, O kajanju

С. Текелија, Три дана јуна 1796.

Г. Ајх, Епизода

М. Ж. Павлов, Пет песама

М. Ж. Павлов, Никловани пиштољ

М. Ж. Павлов, Мускетари уличних скакаваца

В. Хилдесхајмер, Велика набавка

Р. Поповић, Арахна, Отварам све и Дозивам

M. Antić, Leva strana sveta – dve pesme

M. Bašo, Uska staza u zabrđe – Prolog

T. Vajlder, Možda slučaj

H. L. Borhes, Parabola o Servantesu i Kihotu

H. L. Borhes, Dva kralja i dva lavirinta

С. Мркаљ, Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света

В. П. Дис, Недовршене речи – Седма песма

Д. Милетић, Нокат – Пролог

М. Бишоф, Лов

М. Бишоф, Лице

М. Бишоф, Навођење звезде

D. Miletić, Ksenija Sponza u Simplon Orijent Ekspresu

D. Miletić, Zalogaj, Zrcalo i Pesnik

D. Miletić, Mantre

M. Ž. Pavlov, Drvo koje tužno peva – 11

М. Ж. Павлов, Сербија у туђини

М. Ж. Павлов, Кутија скривених значака