Mišel de Montenj

O kajanju

(odlomak)

Word

            Ono što činim imam običaj da činim potpunce, i moji su postupci iz jednog komada; u meni gotovo nema težnje koja se kradomice izmiče mom razumu, i kojom ne bi upravljale gotovo sve moje sposobnosti sporazumno, bez razmimoilaženja, bez unutrašnje pobune: na moj razum pada sva krivica, odnosno njemu pripada sva čast za to; a ono u čemu je jednom pogrešio u tome uvek greši, jer je, tako reći, od rođenja jedinstven: iste sklonosti, isti put, ista snaga. Što se tiče opštih mišljenja, ja sam od detinjstva zauzeo stanovište na kome ću imati da ostanem.

            Ima grehova nezadržljivih, naglih, naprečac učinjenih; njih ostavimo na stranu. Ali što se onih drugih grehova tiče, toliko puta ponavljanih, navlaš, svesno, ili, pak, grehova koji potiču od naravi, ili čak od struke i zanimanja, ne mogu da shvatim da ostaju usađeni tako dugo u jednom istom srcu, a da razum i savest onoga koji ih čini stalno tako hoće i na to pristaje; a kajanje, za koje se taj hvali da mu nailazi u izvesnom određenom trenutku, malo mi je teško da zamislim i sebi predstavim.

            Ne delim mišljenje Pitagorine sekte „da ljudi primaju novu dušu kada prilaze kipovima bogova sa bi saslušali njihove poruke“. Osim ako nije hteo da kaže da ona zacelo mora biti za njih tuđa, nova, za tu priliku pozajmljena, pošto njihova sopstvena duša daje malo znakova o besprekornosti i očišćenju, koji bi odgovarali ovakvoj dužnosti.

            Oni govore sasvim obratno od pouka stoičara koji nam nalažu, doista, da ispravimo nedostatke i poroke koje uočavamo u sebi, ali nam brane da se zbog njih jedimo i žalostimo. Ovi ovde nas gone da verujemo kako u sebi osećaju veliko žaljenje i grižu savesti. Ali o ispravljanju, poboljšanju, ili prekidanju takvog stanja ne daju znaka. Međutim, nema izlečenja ako se ne rasteretimo boljke. Kad bi se kajanje stavilo na terazije, ono bi preteglo nad grehom. Ne vidim nijednu osobinu koju je lakše patvoriti nego pobožnost, ako život i moral nisu u skladu; njena bit je teško shvatljiva i skrivena; a njen privid lak i sjajan.

            Što se mene tiče, ja mogu želeti uopšte da budem drukčiji; ja mogu biti nezadovoljan i osuđivati svoje biće uopšte, i moliti Boga da me potpuno preinači i da mi oprosti moju prirodnu slabost. Ali to ne treba da nazovem kajanjem, čini mi se, kao ni svoje nezadovoljstvo što nisam ni anđeo ni neki Katon. Moji postupci su podešeni i usklađeni prema onome što sam i prema mojim prilikama. Ne mogu da postupam bolje. A kajanje se ne odnosi, pravo rečeno, na stvari koje su van našeg domašaja, ali žaljenje svakako. Ja mogu sebi predstaviti bezbroj priroda plemenitih i olje usklađenih nego što je moja, ja ipak ne mogu usavršiti svoje sposobnosti, kao što ni moja ruka, ni moj duh ne mogu postati snažniji zato što sam u stanju da zamislim druge koji su takvi. Kad bi predstava plemenitog postupanja ili želja za njim prouzrokovala kajanje zbog našeg sopstvenog, imali bismo da se kajemo zbog svojih najnevinijih dela; kad pravilno procenimo da bi, pod rukovodstvom bolje prirode bila savršenija i dostojnija, onda bismo težili da učinimo isto tako. Kad iz svoje starosti gledam postupke svoje mladosti, nalazim da sam se obično ponašao pravilno, koliko ja znam; to je sve što mogu da postignem dejstvom svoje otpornosti prema zlu. Ne laskam sebi, u sličnim okolnostima biću uvek takav. Nije to jedna mrlja, to je pre opšta boja kojom sam umrljan. Ja ne znam za kajanje površno, polovično i reda radi. Treba da me pogađa svestrano pre nego što ga tako nazovem, i da me ščepa za srce i da ga ojadi onako duboko i svestrano kako me Bog vidi.


Mišel de Montenj, Ogledi, Knjiga III, Glava II – O kajanju

Prevod sa starofrancuskog i napomene Mila Đorđević

Izbor i predgovor Sreten Marić

Kultura, Beograd 1967


Mišel de Montenj, O kajanju

С. Текелија, Три дана јуна 1796.

Г. Ајх, Епизода

М. Ж. Павлов, Пет песама

М. Ж. Павлов, Никловани пиштољ

М. Ж. Павлов, Мускетари уличних скакаваца

В. Хилдесхајмер, Велика набавка

Р. Поповић, Арахна, Отварам све и Дозивам

M. Antić, Leva strana sveta – dve pesme

M. Bašo, Uska staza u zabrđe – Prolog

T. Vajlder, Možda slučaj

H. L. Borhes, Parabola o Servantesu i Kihotu

H. L. Borhes, Dva kralja i dva lavirinta

С. Мркаљ, Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света

В. П. Дис, Недовршене речи – Седма песма

Д. Милетић, Нокат – Пролог

М. Бишоф, Лов

М. Бишоф, Лице

М. Бишоф, Навођење звезде

D. Miletić, Ksenija Sponza u Simplon Orijent Ekspresu

D. Miletić, Zalogaj, Zrcalo i Pesnik

D. Miletić, Mantre

M. Ž. Pavlov, Drvo koje tužno peva – 11

М. Ж. Павлов, Сербија у туђини

М. Ж. Павлов, Кутија скривених значака