Umberto Eko

Estetika Nikole Kuzanskog

(odlomak)

Word

            O prelazu između srednjeg veka i renesanse ne sme se misliti kao o oštrom raskidu i potpunoj promeni paradigme. Smatrati srednji vek epohom lakovernosti, a renesansu epohom u kojoj se afirmišu kritička racionalnost modernog čoveka i svetovni duh, značilo bi prihvatiti jedan nespretni cliché. Naprotiv, u krajnjem slučaju, renesansa zamenjuje srednjovekovnu racionalnost oblicima fideizma koji su daleko vatreniji.

            Srednjovekovna lakovernost uvodila je paleohrišćansku tradiciju i jedan prirodni svet koji je velikim delom još uvek bio nepoznat; renesansna lakovernost će uvesti preklasičnu tradiciju i odnose između nebeskog sveta i sublunarnog sveta. U petnaestom veku afirmišu se oblici „moderne“ filologije (treba videti kako Lorenco Vala /Lorenzo Valla/ kritikuje Konstantinovu „darovnicu“), ali se u isti mah prihvataju ponovo otkriveni tekstovi, kakav je Corpus Hermeticum, s istim onim nedostatkom filološkog kriterijuma s kakvim je u srednjem veku prihvaćen Corpus Dyonisianum.

            Ipak se može tvrditi da humanistički duh probija put novom shvatanju odnosa čovek-Bog-svet. Ako je srednji vek bio doba teocentrizma, humanizam, bez sumnje, ima antropocentrične karakteristike. To ne znači da je mesto Boga ustupljeno čoveku, već da se čovek posmatra kao aktivno središte, protagonist religijske drame, kao posrednik između Boga i sveta.

            Ovoj panorami doprinosi i preporod platonizma. U vreme procvata platonizma, ponovo se otkrivaju Platonovi tekstovi (srednji vek je poznavao jedino Timaja), koji se, bezmalo, uvek čitaju u neoplatonskom duhu, i smatra se da postoji uzajamna zavisnost između tih tekstova i afirmisanja nove predstave o čovekovoj ulozi u univerzumu. Platon i, uopšte uzev, grčki klasici predstavljaju ponovno otkriće jedne kulture koju srednji vek nije poznavao.

            Nije reč o tome da se renesansa odriče Aristotela. Naprotiv; s jedne strane, ličnosti poput Pika dela Mirandole /Pico della Mirandola/ nastoje da pokažu kako postoji jedinstvo između Platona i Aristotela i, s druge strane, upravo u ovo doba doživljavaju procvat dve aristotelske škole, aleksandrijska i averoistička, dok se u okviru književnih istraživanja čitaju i aktivno komentarišu Poetika i Retorika. Odbacuje se, zapravo, onaj Aristotel kojeg je definisala, uramila, ozvaničila, autorizovala sholastička teologija.

            U osvit petnaestog veka nalazimo jednog ortodoksnog mislioca, hrišćanskog filozofa, crkvenog čoveka, koji zadaje smrtni udarac sholastičkoj misli. Reč je o Nikoli Kuzanskom u čijoj misli coincidentia oppositorum, odnosno problem izmirenja suprotnosti, dobija središnju ulogu.

            Načelo suprotnosti ispoljava se u konkretnoj mehanici oseta (De beryllo 36) i u apstraktnom univerzumu matematičkih entiteta: najpravilnija kružnica je najpravilnija prava linija (De docta ignorantia 1, 13). To je tako zato što je sve u svemu, i nijedna postojeća stvar nije ništa drugo do kontrahovanje božanske sveukupnosti: Bog je u svakoj tački univerzuma i u svakoj stvari univerzuma sažet je čitav univerzum.

            Sa Kuzanskim se uobličava i prva ideja o beskrajnosti sveta čije je središte svugde i na svakom mestu, a granična kružnica nigde, jer kružnica i centar jesu Bog, koji se nalazi svugde i nigde (De docta ignorantia 2, 12). Lavdžoj /Lovejoy/ (1936) sugeriše da prava revolucionarna ideja renesansne kulture nije bilo Kopernikovo otkriće već pre ideja – koja je u opticaju kod Kuzanskog i koju će potvrditi Đordano Bruno /Giordano Bruno/ – o pluralizmu svetova.

            Neposredni pandan metafizičkih shvatanja Kuzanskog nalazimo u njegovoj estetici i zato su ona za nas zanimljiva na poseban način.

            U svom delu, Kuzanski prividno ne uvodi estetičke ideje koje srednjovekovni mislioci već nisu opširno obrađivali. Kod njega ponovo nalazimo definicije lepote kao splendor formae, kao consonantia, formi kao egzemplarnih Božijih zamisli, umetnosti (ars) kao imitatio naturae. Od neoplatonskih estetika svetlosti do pitagorskih estetika srazmere, sve do albertovskih i tomističkih meditacija o razvijenom organizmu, sve niti prethodne estetičke spekulacije ponovo se nalaze u filozofiji Kuzanskog a da prividno nisu podvrgnute novom promišljanju i razvijanju.

            Kuzanski, međutim, postavlja svoju viziju višedimenzionalnosti stvarnog, njegove beskrajne perspektive, zbog koje sve može biti stavljeno u žižu iz različitih vizuelnih uglova, nalazeći u stvarnosti neiscrpno mnoštvo komplementarnih crta. A ovo filozofsko stanovište zasnovano je na metafizičkoj nociji kontrahovanja.

Složenost, eksplikacija i kontrahovanje veoma su česti termini kod Kuzanskog i implikuju čitavu njegovu metafiziku. Složeno biće sadrži u sebi, u velikom stepenu, ona bića koja su inferiorna u odnosu na njega, a koja se pokazuju kao sažete eksplikacije složenog bića. Tipičan je slučaj s Bogom, koji u svom biću usložnjava biće svake stvari … Stoga, u svakom biću deluje sveukupnost, ali … saučestvovanje bića nije deoba na delove, već je sažimanje sveukupnog bića: svako biće jeste kontrahovna sveukupnost.   

(Santinello 1958, str. 23 i 115).

            U tom smislu, u metafizici Kuzanskog, svako biće pruža svojevrstan pogled na sve i ima beskonačno mnogo lica. Ali ista ova priroda univerzuma daje univerzumu estetsku strukturu: svaki deo kosmosa upućuje na sve posredstvom srazmere, korespondencije, harmonije i, stoga, moći ispoljavanja, sjaja koji odaje. >>>

pročitajte čitav tekst

Umberto Eko, UMETNOST I LEPO U ESTETICI SREDNJEG VEKA
Prevod sa italijanskog Tanja Majstorović i Snežana Brajović
IP SVETOVI, Novi Sad 1992


Umberto Eko, Estetika Nikole Kuzanskog

Mišel de Montenj, O kajanju

С. Текелија, Три дана јуна 1796.

Г. Ајх, Епизода

М. Ж. Павлов, Пет песама

М. Ж. Павлов, Никловани пиштољ

М. Ж. Павлов, Мускетари уличних скакаваца

В. Хилдесхајмер, Велика набавка

Р. Поповић, Арахна, Отварам све и Дозивам

M. Antić, Leva strana sveta – dve pesme

M. Bašo, Uska staza u zabrđe – Prolog

T. Vajlder, Možda slučaj

H. L. Borhes, Parabola o Servantesu i Kihotu

H. L. Borhes, Dva kralja i dva lavirinta

С. Мркаљ, Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света

В. П. Дис, Недовршене речи – Седма песма

Д. Милетић, Нокат – Пролог

М. Бишоф, Лов

М. Бишоф, Лице

М. Бишоф, Навођење звезде

D. Miletić, Ksenija Sponza u Simplon Orijent Ekspresu

D. Miletić, Zalogaj, Zrcalo i Pesnik

D. Miletić, Mantre

M. Ž. Pavlov, Drvo koje tužno peva – 11

М. Ж. Павлов, Сербија у туђини

М. Ж. Павлов, Кутија скривених значака