Franz Kafka
Udarac o dvorska vrata
Bilo je to ljeti za vrućeg dana. Na povratku kući prolazio sam sa sestrom kraj dvorskih vrata. Ne znam je li ona udarila o vrata iz obijesti ili iz rastresenosti ili je samo zaprijetila šakom, a nije ni udarila. Sto koraka dalje na glavnoj cesti koja je zavijala ulijevo, počinjalo je selo. Mi ga nismo poznavali, ali odmah iza prve kuće izašli su pred nas ljudi i davali nam znakove prijateljski, ili na opomenu, ili čak s užasom, pognuti od užasa. Pokazivali su prema dvoru, kraj koga smo bili prošli i podsjećali nas na udarac o vrata. Vlasnici dvorca će nas optužiti, smjesta će početi istraga. Ja sam bio vrlo miran, a umirivao sam i sestru. Ona vjerojatno nije ni udarila, a da je i udarila, zbog toga se nigdje na svijetu ne vodi istraga. Nastojao sam to također objasniti ljudima oko nas; oni su me saslušali, ali su se uzdržali od suda. Kasnije su mi rekli da će biti optužena ne samo moja sestra nego i ja kao njezin brat. Ja sam odmahnuo sa smiješkom.
Svi smo gledali unatrag prema dvoru kao što se promatra dalek oblak dima i čeka na plamen. I zaista, uskoro smo vidjeli kako kroz široko otvorena dvorska vrata ulaze konjanici. Podigla se prašina, zastrla sve, samo su svjetlucali šiljci visokih sulica. I tek što je četa nestala u dvorcu, čini se da je odmah okrenula konje i bila već na putu k nama. Gurao sam sestru od sebe, ja ću sam sve izvesti načistac, rekao sam. Ona se ustručavala da me ostavi samoga. Rekao sam da se mora bar presvući i stupiti pred gospodu u boljoj haljini. Konačno je poslušala i dala se na dugi put do kuće. Već su konjanici bili kod nas, još su s konja pitali za moju sestru. Ona trenutno nije ovdje, odgovoreno im je plašljivo, ali će kasnije doći. Odgovor je bio primljen gotovo ravnodušno; važno je, činilo se prije svega, da su našli mene. Bila su to uglavnom dva gospodina, sudac, mlad, živahan muškarac i njegov tihi pomoćnik, koga su nazivali Assmann. Zatražili su od mene da uđem u seljačku kuću. Polako, mašući glavom, opirući se o naramenice, pošao sam pod oštrim pogledima gospode. Još sam gotovo vjerovao da će dostajati jedna riječ da oslobodim sebe, gradskog čovjeka, od tog seljačkog naroda, pa još i časno. Ali kad sam prekoračio prag sobe, rekao je sudac koji je bio skočio naprijed i već me očekivao: „Žao mi je ovoga čovjeka.“ Ali bilo je izvan svake sumnje da time nije mislio na moje sadašnje stanje nego na no što će mi se dogoditi. Soba je više sličila na zatvorsku ćeliju nego na seljačku sobu. Velike kamene ploče, mrak, potpuno goli zid, negdje uzidana željezna karika, u sredini nešto što je bilo napola prična, a napola operacioni stol. Bih li ja mogao okusiti i neki drugi zrak osim zatvorskog? To je veliko pitanje ili, štaviše, bilo bi to pitanje kad bih još imao izgleda na oslobođenje.
Franz Kafka, PRIPOVIJETKE
(knjiga druga)
S njemačkog preveo Zlatko Matetić
Zora - GZH, Zagreb 1977
Franz Kafka, Udarac o dvorska vrata
Елио Виторини, Разговор на Сицилији (I-III)
Ana Stjelja, Srećni voz mog detinjstva
H. Hese, Takozvani izbor materijala
H. Fallada, Svatko umire sam (63)
G. Papini, Ne želim više biti ono što sam
R. Bergin, Razgovori sa Borhesom (II-odl.)
Б. Нушић, Регулација, нивелација, канализација
Đovani Bokačo, Dekameron (I/3)
Брана Цветковић, Зунзарина палата
Isak Baševis Zinger, Ko je neprijatelj?
Umberto Eko, Estetika Nikole Kuzanskog
С. Текелија, Три дана јуна 1796.
М. Ж. Павлов, Никловани пиштољ
М. Ж. Павлов, Мускетари уличних скакаваца
В. Хилдесхајмер, Велика набавка
Р. Поповић, Арахна, Отварам све и Дозивам
M. Antić, Leva strana sveta – dve pesme
M. Bašo, Uska staza u zabrđe – Prolog
H. L. Borhes, Parabola o Servantesu i Kihotu
H. L. Borhes, Dva kralja i dva lavirinta
С. Мркаљ, Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света
В. П. Дис, Недовршене речи – Седма песма
D. Miletić, Ksenija Sponza u Simplon Orijent Ekspresu
D. Miletić, Zalogaj, Zrcalo i Pesnik
M. Ž. Pavlov, Drvo koje tužno peva – 11