Ričard Bergin


Razgovori sa Borhesom

(II – odl.)


Word

Bergin:

Jednom ste izdali nekoliko antologija detektivskih priča.

Borhes:

Bio sam direktor serije zvane Sedmi krug, i objavili smo oko sto pedeset detektivskih romana. Počeli smo sa Nikolasom Blejkom; nastavili smo sa Majkl Linisom, sa Vilki Kolinskom, zatim sa Dikensovom „Misterijom Edvina Druda“, pa sa raznim američkim i engleskim piscima. Serija je imala ogroman uspeh, jer, to da i detektivska priča može biti književna, bila je nova ideja u Argentini. Ljudi su mislili o njima kao što bi trebalo da misle o vestern-romanima, da su samo zabavni. Mislim da su te knjige učinile veliko dobro, zato što su podsetile pisce da je fabula važna. Ako čitate detektivske priče i posle uzmete druge romane, prva stvar koja Vas iznenadi – nepravedno je, naravno, ali se dešava – jeste da o ostalim knjigama mislite da su bezoblične, dok je u detektivskom romanu sve vrlo lepo ugrađeno. U stvari, tako je lepo ugrađeno da postaje mehaničko, kao što je to Stivenson isticao.

Bergin:

Znam da ste u Vašem književnom delu uvek pokušavali da izbegnete ono što je mehaničko, ali me je iznenadilo kad sam čuo da kažete kako je „Besmrtnik“ preterano ispisana priča.

Borhes:

Da, mislim da sam Vam rekao da je suviše fino napisana. Osećam da možete čitati tu priču a da ne nađete suštinu zbog usiljenog pisanja.

Bergin:

Da li je možda ova priča nadahnuta Sviftovim besmrtnicima u „Guliveronim putovanjima“?

Borhes:

Ne, jer su njegovi besmrtnici bili sasvim drukčiji. Bili su to onemoćali starci, zar ne? Nikada nisam mislio o tome. Počeo sam da razmišljam o nepravdi, ili više o tome koliko je nelogično što hrišćani, recimo, veruju u besmrtnost duše, a istovremeno veruju da je važno ono što radimo za vreme ovog vrlo kratkog života, jer, čak i da doživimo starost od sto godina, to nije ništa u odnosu na večnost, neprolaznost. Mislio sam da, čak i ako živimo sto godina, bilo šta da radimo, jeste nevažno ako i dalje živimo. Takođe sam radio na matematičkoj ideji da, ukoliko je vreme beskrajno, oda se sve stvari moraju dogoditi svim ljudima, i u tom slučaju, posle nekoliko hiljada godina, svako od nas će biti svetac, ubica, izdajica, preljubnik, budala, mudrac.

Bergin:

Reč, ili pojam, „sudbina“ ne bi imala značenje.

Borhes:

Ne, ne bi imala značenje. Prema tome, da bi ova ideja bila impresivnija, zamislio sam da je Homer zaboravio grčki, da je zaboravio da je napisao „Ilijadu“, a da ceni ne baš veran prevod „Ilijade“ od Poupa. I tako, na kraju, pošto čitalac mora da postane svestan toga da je Homer pripovedač, učinio sam da Homer kazuje zbrkanu priču u kojoj se ne pojavljuje kao on sam, već kao Homerov prijatelj. Jer, naravno, posle toliko mnogo vremena on je neuk. I dao sam mu ime: lutajući Jevrejin Kartefilus. Mislio sam da to pomaže priči.

Bergin:

Izgleda da razgovaramo o nasilju i o problemu vremena, ali to, zaista, nije neobično, jer ste često povezivali ove probleme, na primer u priči „Tajno čudo“.

Borhes:

Da, mislim da sam je pisao za vreme drugog svetskog rata. Ono što me je uglavnom interesovalo – bolje rečeno, zanimala su me dva problema. Prvi je čudo koje ne sablažnjava, jer čudo se javlja samo jednom čoveku. I zatim, bio sam zainteresovan za ideju za koju pretpostavljam da je religiozna ideja čoveka koji se pravda pred bogom za nešto što samo bog zna. Bog mu daje mogućnost.

Bergin:

To je veoma ličan sporazum između njih.

Borhes:

To je ličan sporazum između boga i čoveka. I, naravno, ideja rasprostranjena među misticima, ideja o nečemu što vrlo kratko traje na zemlji a dugo traje na nebu, ili u čovekovim mislima. Pretpostavljam da su te ideje bile iza priče. Sada su možda neke druge. I tada, pošto sam takođe smislio ideju jedne drame u dva čina, u prvom činu biste imali nešto vrlo plemenito i raskošno, a u drugom činu biste shvatili da je to u stvari prilično bezvredno. Mislio sam: „Pa, nikad neću napisati tu dramu, ali ideju drame preradiću u priču.“ Ne bih mogao reći da je  Hladik izmislio dramu ili stvorio umetničko delo a da ne kažem nešto o tome. Morao bih da ga učinim uverljivim. Tako sam  utkao one dve ideje… Ta priča je jedna od mojih srećnijih priča. Ne volim je naročito, ali mnogo ljudi je vole. Čak je bila i objavljena u popularnim časopisima u Buenos Airesu.

Bergin:

Verovatno smatraju da Vam je to jedna od optimističkih priča, na neki način… Povezuje se sa Vašim idejama o vremenu, sa Vašim „Novim opovrgavanjem vremena“.

Borhes:

Da, da i sa idejom različitih vremena. Raznih vremenskih šema. Psihološkog vremena.

Bergin:

Druga priča za koju bih pomislio da ima veze sa „Tajnim čudom“ jeste „Ta druga smrt“ – u tom smislu što u obe priče junak pokušava da rastegne vreme, u prvoj – umnožavanjem količine iskustva datog čoveka u nekoj jedinici vremena, a u drugoj priči – okretanjem vremena ili čovekovog života u njemu.

Borhes:

Ah! To je jedna od mojih najboljih priča. Ali, najpre sam smatrao da je to neka vrsta trik-priče. Znao sam da sam čitao o jednom teologu koji se zvao Damian, ili tako nekako, koji je mislio da bog može sve da učini, jedino ne može da raščlani prošlost. Tada je Oskar Vajld rekao da je to omogućilo hrišćanstvo, jer ako jedan čovek oprašta drugome, on zaista raščlanjava prošlost. Hoću da kažem, ako ste loše postupili, a to vam opraštaju, onda to delo i nije počinjeno. Ali, čini mi se da sam čitao priču o nekom činu iz prošlosti koji uopšte nije izvršen.

       Moja prva ideja je bila veoma prosta. Zamislio sam da imam kutiju šahovskih figura, zamislio sam i čoveka koji razmišlja o tim figurama i na taj način menja njihov položaj. Onda mi se učinilio da je to suviše suvoparno, da niko neće poverovati u to, pa sam mislio da se ravnam prema Konradu i ideji „Lorda Džima“, Lorda Džima koji je bio kukavica i koji je hteo da postane hrabar čovek, ali nameravao sam da to izvedem na magijski način.

       U mojoj priči imate argentinskog gaučoa među urugvajskim gaučoima, koji je kukavica i koji oseća da bi trebalo da se toga oslobodi; vraća se u Argentinu, živi usamljenim životom i postaje hrabar čovek za sebe. On priča o protekloj bici u jednom od građanskih ratova u Urugvaju, i pričajući raščlanjava prošlost. Ljudi koji su ga pre i posle te bitke znali kao kukavicu, zaboravili su sve o njegovom kukavičluku, i pripovedač susreće pukovnika koji se borio u tom ratu, koji se seća da je gaučo umro onako kako umire hrabar čovek. Pukovnik se čak seća i nestvarne pojedinosti koju je namerno izmislio – da je čoveku prošao metak kroz grudi. Naravno, da je on zaista ranjen i da je stvarno pao sa svog konja, pukovnik ne bi video gde je gaučo ranjen.

Bergin:

Ovo osećanje, da se nešto raščlanjava ili menja u prošlosti, pojavljuje se i u priči „Čekanje“.

Borhes:

Pa, to se i dogodilo. Ipak, ne mogu da se setim šta je čovek osećao na kraju, ali priča o čoveku koji se skrivao i koji je bio pronađen posle dugog vremena, istinita je. To se dogodilo, mislim da je bio Turčin, a njegovi neprijatelji su takođe bili Turci. Ali, mislio sam, kad bih stavio Turke, čitalac bi osetio da malo znam o Turcima. Tako sam ga preobrazio u Italijana, jer u Buenos Airesu svako je manje ili više Italijan, ili se predstavlja da zna mnogo o njima. Pored toga, budući da postoje italijanska tajna društva, priča je u suštini ista. Da sam joj dao pravu tursko-egipatsku pozadinu, čitalac bi bio prilično sumnjičav prema meni, zar ne? Rekao bi: „Evo, Borhes piše o Turcima, a malo zna ili ništa ne zna o njima“.  Ali, ako piše o Italijanima, govorim o svojim najbližim susedima. Zbog toga se ne osećam pravim Argentincem, jer nemam italijanske krvi. To me čini pomalo strancem.

Bergin:

Ono na šta sam hteo da ukažem jeste ideja sažaljenja, što je u suštini metafizičko sažaljenje, koje osećamo prema nečijoj neizbežnoj sudbini. Hoću da kažem, ta ideja se nalazi u mnogim od Vaših priča. Na primer, „Jug“ ili „Asterionova kuća“. Kad je već reč o priči „Asterionova kuća“, razumeo sam da ste tu priču napisali za jedan jedini dan.

Borhes:

Da. Napisao sam je za jedan jedini dan. Jer, bio sam urednik jednog časopisa i trebalo je ispuniti tri prazne strane, a nije bilo vremena. Tada sam rekao ilustratoru da napravi takvu i takvu sliku, a onda sam napisao priču. Pisao sam do kasno u noć. Smatrao sam da je poenta u činjenici da se priča kazuje, u izvesnom smislu, po istoj šemi kao i „Oblik mača“, ali umesto čoveka pripoveda čudovište. I, takođe, osećao sam da može biti istine u želji čudovišta da ga ubiju, u potrebi da ga ubiju, zar ne? Znao je da nema gospodara. Hoću da kažem, sve vreme je znao da ima nečeg užasnog u njemu, pa tako mora da je osećao zahvalnost prema heroju koji ga je ubio.

       Za vreme drugog svetskog rata napisao sam mnogo članaka o ratu, i u jednom od njih sam rekao da će Hitler biti pobeđen, jer je u dubini svog srca zaista želeo poraz. Znao je da je čitava šema nacizma i svetskog carstva protivna zdravom razumu, ili je možda osećao da je tragičan kraj bolji kraj od nekog drugog. Mislim da Hitler nije mogao da veruje u celu tu stvar oko germanske rase i tako dalje.


преузмите текст

 Ričard Bergin, Razgovori sa Borhesom
II – Živi lavirint književnosti;
neka važnija dela;
detektivske priče; etika,
nasilje i problem vremena...
/str. 60-67
S egleskog prevela Gabriela Arc
Dečje novine, Gornji Milanovac, 1981

R. Bergin, Razgovori sa Borhesom (II-odl.)

Б. Нушић, Регулација, нивелација, канализација

Đovani Bokačo, Dekameron (I/3)

Брана Цветковић, Зунзарина палата

Živojin Ivković, Jutro

Isak Baševis Zinger, Ko je neprijatelj?

Umberto Eko, Estetika Nikole Kuzanskog

Mišel de Montenj, O kajanju

С. Текелија, Три дана јуна 1796.

Г. Ајх, Епизода

М. Ж. Павлов, Пет песама

М. Ж. Павлов, Никловани пиштољ

М. Ж. Павлов, Мускетари уличних скакаваца

В. Хилдесхајмер, Велика набавка

Р. Поповић, Арахна, Отварам све и Дозивам

M. Antić, Leva strana sveta – dve pesme

M. Bašo, Uska staza u zabrđe – Prolog

T. Vajlder, Možda slučaj

H. L. Borhes, Parabola o Servantesu i Kihotu

H. L. Borhes, Dva kralja i dva lavirinta

С. Мркаљ, Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света

В. П. Дис, Недовршене речи – Седма песма

Д. Милетић, Нокат – Пролог

М. Бишоф, Лов

М. Бишоф, Лице

М. Бишоф, Навођење звезде

D. Miletić, Ksenija Sponza u Simplon Orijent Ekspresu

D. Miletić, Zalogaj, Zrcalo i Pesnik

D. Miletić, Mantre

M. Ž. Pavlov, Drvo koje tužno peva – 11

М. Ж. Павлов, Сербија у туђини

М. Ж. Павлов, Кутија скривених значака