Ерих Фрид

Мерила

Word

Не знам да ли још увек постојим. Не, то је свакако погрешно, сувише негативно речено, исувише негативно. У најбољем случају могао бих да кажем, понекад не знам – само ту и тамо, не тако често, чак веома ретко – значи не знам, ту и тамо, и то не сасвим сигурно, да ли још увек постојим. И то, свакако, само у одређеном смислу, мислим, отприлике као што поштанска марка постоји за неког филателисту само уколико јој ниједан зуб не фали и уколико није поцепана или згужвана. Јер, иначе ја, природно, још увек и без икаквог двоумљења, постојим.

Кад бих био неки цвет са пуно латица, ја бих вероватно самог себе убрао, за време таквог напада несигурности, па бих латице пажљиво осмотрио, све редом: оне које још лепо изгледају и оне које нису више тако свеже, оне које су већ почеле да се суше и губе боју. Све лоше латице бих ишчупао: »Ово нисам више ја, ни ово, а ни ово. Ово сам ја и ово, а ово више не, ни ово«. Тако би се створила мала гомила одстрањених латица, осим ако их ветар не би одувао, што је сасвим могуће.

Највероватније бих ту, усред распремања застао: »Ако бих морао више тога да отклоним него што би остало, онда вероватно ту нешто није у реду.« То би значило да бих откинуо погрешне латице, јер сам ја, у том случају, управо све оно што је изгубило боју и већ почело да се суши, а преостале латице су још само остатак онога што је било, али што уопште више нисам ја.

Погледао бих допола очерупани цвет и слегнуо раменима: »О томе је требало раније да размишљам. Сада се више ништа не може поправити.« И на крају бих, након краћег двоумљења, и цео цвет бацио. Нерадо, али ипак. Шта би ми друго преостало? Сва моја срећа је што нисам цвет и што нико, као ни ја сам, и не помишља да ме очерупа. Могу, значи, и даље безбрижно да живим и стварно, скоро да немам разлога да клонем духом или да се осећам очерупаним од стране живота.

преузмите текст

 
ERICH FRIED (Ерих Фрид), рођен 1921, у Бечу. После »прикључења« Аустрије, бежи у Енглеску. Преводи са енглеског и хебрејског. Живео у Лондону. Умро 1988.
 ИСТИНИТЕ ЛАЖИ
Кратка прича немачког говорног подручја
Избор и превод: Никола Б. Цветковић
Просвета * Београд 1997

Ерих Фрид, Мерила

Ana Stjelja, Zašto ne volim pesničke večeri

Huan Ramon Himenes, Pet pesama

Станислав Винавер, Наша старост и младост

Милош Црњански, Подземни клуб (I)

Franz Kafka, Udarac o dvorska vrata

Елио Виторини, Разговор на Сицилији (I-III)

Ana Stjelja, Srećni voz mog detinjstva

H. Hese, Takozvani izbor materijala

H. Fallada, Svatko umire sam (63)

A. Huxley, Otok – I

G. Papini, Ne želim više biti ono što sam

R. Bergin, Razgovori sa Borhesom (II-odl.)

Б. Нушић, Регулација, нивелација, канализација

Đovani Bokačo, Dekameron (I/3)

Брана Цветковић, Зунзарина палата

Živojin Ivković, Jutro

Isak Baševis Zinger, Ko je neprijatelj?

Umberto Eko, Estetika Nikole Kuzanskog

Mišel de Montenj, O kajanju

С. Текелија, Три дана јуна 1796.

Г. Ајх, Епизода

М. Ж. Павлов, Пет песама

М. Ж. Павлов, Никловани пиштољ

М. Ж. Павлов, Мускетари уличних скакаваца

В. Хилдесхајмер, Велика набавка

Р. Поповић, Арахна, Отварам све и Дозивам

M. Antić, Leva strana sveta – dve pesme

M. Bašo, Uska staza u zabrđe – Prolog

T. Vajlder, Možda slučaj

H. L. Borhes, Parabola o Servantesu i Kihotu

H. L. Borhes, Dva kralja i dva lavirinta

С. Мркаљ, Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света

В. П. Дис, Недовршене речи – Седма песма

Д. Милетић, Нокат – Пролог

М. Бишоф, Лов

М. Бишоф, Лице

М. Бишоф, Навођење звезде

D. Miletić, Ksenija Sponza u Simplon Orijent Ekspresu

D. Miletić, Zalogaj, Zrcalo i Pesnik

D. Miletić, Mantre

M. Ž. Pavlov, Drvo koje tužno peva – 11

М. Ж. Павлов, Сербија у туђини

М. Ж. Павлов, Кутија скривених значака