Tvrđava – Morion / I – U malom salonu kod gospa-Femke                  Tvrđava – Morion / II – Susret

Mahjong (I)               Mahjong II              Mahjong III               Mahjong IV               Mahjong V

Mahjong VI-VII               Mahjong VIII-IX               Mahjong X-XI              Mahjong XII-XIV

Mahjong XV                 Mahjong XVI-XVIII             O mahjongu

Crtice          Putovanje u Crvenku          Crtice II

   

Две девојке

 

 

           Мобилни телефон јој је испао из руке док је покушавала да сними постер на једном рапавом зиду и пао на тротоар. Постер је био исписан руком а на њему је било духовито упутство за сналажење у случају да вам се догоди… Сања није могла да схвати шта. Изгледао је као некадашње зидне новине и садржао и друга исто толико духовита упутства за различите незгодне и непредвиђене ситуације. Стајало је и нешто од – до, време. Овде је била ноћ, можда 22 или 23 сата.

            Ту су биле и две девојке које ту негде станују или раде а често бораве на самој улици. Одмах ту је и велика капија са засвођеним пролазом у двориште. Једна подиже њен телефон – Сањи су руке биле пуне некаквих ствари тако да није могла ништа. Девојка позва свој број са Сањиног телефона па одмичући телефон од увета рече: „Не ради, мој телефон не звони.“ Пружи јој га. Сања узе телефон испод свих ствари. Изгледао је мањи.

            Девојке јој понудише свог мајстора за телефоне. Сања је, међутим, ожалошћено-разочарана, телефон је још нов. И она га испробава, неспретно, балансирајући стварима у рукама. Стварно нешто не ради. Сања не може да поверује у то. Огледа се око себе, размишља.

            Куће са таквим пролазима постоје у Савској улици (бивша Слободана Пенезића). У стварности су то некадашње зграде за становање подигуте за социјално угрожене, велике, са двориштем, права насеља изнутра. Свака има куполу необичног облика, изгледа као нека врста шешира са ободом и куглом на врху – можда као поклопац за чајник.

            – Сунце сија прејако за нас, – рече једна девојка. – Ми се дивимо одразу месеца у води. Па нас и то, чак, изнервира и хоћемо да пореметимо ту слику јер, да вам кажем, можемо и ми као вода да одражавамо нечији лик. Ваш, рецимо.

            Изгледало је да се друга слаже: – Да, – рече само и погледа је значајно.

            Сања не рече ништа. Спусти све ствари на тротоар да мало боље погледа свој телефон. Вратила му се величина. Она одахну. Ради. Екран се засветлео.

            Девојке су некуд нестале.

 

2018.

 

                                             Pdf  »»» 

Бојана Николетић, Шесторна штација (Приваут 2019) 

Постављено на Страну 21 веб-сајта Приваут 5. априла 2020.

                                                                                                                                                                           текст у ворду
 
 

 

 

О махјонгу као игри судбине

       Наслов је преузет од истоимене популарне компјутерске игрице која за поднаслов или допунско објашњење има синтагму „игра судбине“. Игра се плочицама сличним онима за домино само што се на овим, уместо тачкицама означених бројева налази неколико различитих скупова идеограма: неки се састоје од апстрактних симбола, други од сликовних тако да подсећају и на карте – чак и оне за тарот. Плочице поређане на виртуелној табли образују конструкције најразличитијих облика и треба их спаривати кликом миша тако да нестају са екрана, две по две. На крају би требало да све буду склоњене. Мери се време, праве се листе најуспешнијих играча. Можете чак и сами да направите неку конструкцију и да је понудите другим играчима. Напредује се по разредима названим по источњачким симболима, као бакарни тигар, дијамантски пацов, смарагдна змија…

Овде је реч о покушају постављања једних уз друге различитих утисака о историјским околностима, пре него догађајима, и личностима, најчешће оним из другог плана или неодређенијим, блеђим од конвенционалне, уобичајене слике. Мање упадљиве појаве су можда управо оно што је допринело да у неком тренутку историја узме овај или онај ток. Да би се добили контраст, перспектива и слика историјског контекста уопште, неретко су убациване управо оне најкрупније чињенице и личности, као репер. Има и одломака из књижевних текстова, као и из речника – језичких, филозофских, религијских.

Морални хаос и бесмисао нашег доба су вероватно, ипак, привид али морају имати свој извор у вишеструкој и веома сложеној игри судбине на Балкану: понекад то изгледа као неконвенционални плес Исидоре Данкан а понекад као проста коцка римских војника. Све друго, сви други облици игре се такође овде могу наћи и доприносе свему ономе што зовемо „наша реалност“. То је, наиме, полазна тачка гледишта, односно угао гледања ових текстова – зато се не представљају само околности и догађаји на Балкану, већ и из читавог света: сви они понекад утичу на нашу, овдашњу реалност.

Уз све наведено треба узети у обзир да је аутор текстова, када је о историји реч, потпуни аматер, са знањем тек нешто изнад просека. Ипак, иако наша историјска публицистика доживљава процват, обичан човек је још далеко од довољне информисаности о историји „ових простора“, као и о проласцима „кола историје“, редовним и нередовним. Народна поезија је неретко замена за историјске чињенице што је понекад и увредљиво. Можда смо због тога тако често несигурни у својим изборима па чак и у представи о томе шта је то што заправо хоћемо.

Надам се да ће ови текстови послужити информисању, па и забави читалаца и да ће тако допринети лакоћи сналажења у нашим замршеним балканским околностима.

Б. Н.

18. март 2013.