Tvrđava – Morion / I – U malom salonu kod gospa-Femke                  Tvrđava – Morion / II – Susret

Mahjong (I)               Mahjong II              Mahjong III               Mahjong IV               Mahjong V

Mahjong VI-VII               Mahjong VIII-IX               Mahjong X-XI              Mahjong XII-XIV

Mahjong XV                 Mahjong XVI-XVIII             O mahjongu

Crtice          Putovanje u Crvenku          Crtice II

    

 

На улици, у Цариградској

 

         

            Покупити свашта забележено на улици а затим наћи у томе смисао, па чак и више, намеру или план није нешто што би се могло назвати обичним. Била је то Аксина специјалност, хоби којим се бавио од одласка у пензију, оно по чему је и добио име Акса Штих.

            Лица јавних личности су лица једног доба иако савременицима могу на крају и досадити. Pavo је паун на латинском, а када би се написало павн (од pavn), како се некад могло, служећи се опет латинском логиком, видела би се одмах и веза тих речи. Паун има грозан крик а кажу да му и месо има одвратан укус. Можда није чудо, украсна птица сигурно није за јело. Можда и израз крик моде потиче из истог извора? Можда и вампир? 

 

            „Лажни радник Бил“ је притворен 17. децембра 2015. Чиме се бавио?

            – Не знамо, – одговори Акса Штих за себе прегледајући забелешке сачињене тога дана, у Цариградској. – Али, оно што знамо јесте да су некако у то време поново примећени људи црвених очију, први пут од 1993. А то знамо, – настави пребацујући се у други део своје велике свеске, – тако што нам је то рекао онај апац Динарен, тобожњи Француз… А он је то чуо, он је то чуо од доктора Бранка Бракуна, – закључи задовољно нашавши коначно тај запис међу осталим.

            Акса никад није пропуштао да при помену Динареновог имена каже „тобожњи Француз“. Не зна се чиме се тачно овај њему замерио. Једино, нервирало га је што „апац“ лута по крају тражећи увек неку улицу и узнемирава пролазнике, „само да сазна ко је ко“. Некад пита да ли имате цигару, некад где је ова или она улица, некад просто, „је л’ ово Цариградска?“ У тим приликама се облачио у боје пауновог перја. Изгледа да је повремено радио као помоћни радник при селидби или истовару и од тога се издржавао. Тада је и изгледао обично, као било ко други.

            Приликом једне селидбе упознао је доктора Бракуна, познатог нутриционисту, и почео да преноси приче које би уз њега, помажући шта треба око куће и ординације као нека врста спољног момка, ухватио или начуо.

            У каквој је вези „лажни радник Бил“ са свим тим?

            – Не знамо, – опет рече Акса на истом месту. – Оно што знамо, међутим, јесте да је некако у то време једна жена позвала хитну помоћ због проблема са срцем и дисањем. Очајна због руже коју је бединерка дохватила и окренула за пола круга, читаву велику саксију – на тераси –  можда у изливу радости мада можда и не, толико се насекирала да јој је позлило: познато је да ружа којој се тако нешто уради хоће да почне да се суши! Када је хитна помоћ стигла, и кад је жена почела да објашњава двојици у белим мантилима како се осећа, приметила је да су им очи сасвим црвене, – Акса овде застаде значајно као да га неко слуша, – али не подливене крвљу као да су пијани, него црвених дужица!

            Стајао је поред стола уздигнутог кажипрста покушавајући да своје мисли доведе у једну жижу. Настави затим да чита.

            – Прегледали су је и отишли а жена их је пустила, у шоку од њиховог сабласног изгледа. А све то знамо, а све то знамо… – Вукао је прстом по великом листу у свесци, – тако што је она најзад, веома узнемирена, позвонила на врата суседне куће – стана доктора Бракуна! Тако је.

            Дакле, жена је доктору испричала читаву причу а нарочито је нагласила да су људи из хитне помоћи имали упадљиво црвене очи, толико да је она почела да замуцкује и тако им на крају представила своје симптоме, лупање срца и несвестицу, губљење у друго стање свести, измаглицу и утрнулост, да су јој они рекли да то није ништа због чега би требало да се забрине и препоручили шетњу на свежем ваздуху.

            Све је то Акса сазнао од Динарена, према ономе што је овај начуо кроз отворена врата ординације: причам ти причу. Доктор је, међутим, већ имао забелешку о појави људи црвених дужица – из 1993. Тада је у питању била једна јавна личност која се нашла сама пред читавим редом људи црвених очију – као у Балу вампира. Случај није привукао велику пажњу али је доктор Бракун стицајем околности учествовао у свему. И сам је често гостовао на телевизији, а овај човек је био међу онима са којима се сретао у друштву – кретали су се у сличним круговима.

            Акса је био задовољан што има при руци пример сa јавном личношћу јер, када су овакве ствари у питању, најбоље је имати сведочење једне такве личности иначе све може бити отписано на узбуђење, страх или слично.

            – И то није све,- рече проверавајући белешке, – у питању је аномалија, јер је између последњих двеју појава истог феномена протекло двадесет две године, док је између катастрофе у Чернобиљу 1986. и катастрофе у Фукушими 2011, када се Земљина оса померила, дан (незнатно) скратио, али је и сам Јапан изменио своју позицију на географској карти (и то за читава четири метра!) – протекло двадесет пет година!

            Акса је извлачио такве паралеле, по драматичности, и пажљиво упоређивао податке: – Осим ако, осим ако… – размишљао је наглас, – можда треба занемарити нешто, можда треба узети да то што је децембар може бити скоро исто као да је јануар следеће године, уосталом, ја и нисам сигуран да није, јер ово је датум хапшења а датум госпође са ружом ми и не знамо… Можда је то ипак двадесет три године! То би било нешто! Ипак, не довољно! – узвикну разочарано. – Чак и двадесет три године није довољно близу… Једино… Не знам. Размислићу.   

            Како би се у све уклопила трећа невероватна појава којом се бавио, појава људи који иду улицом и упадљиво се плазе или облизују или праве друге необичне гримасе, намигују, кезе се, и то сви одреда, а чије тачне датуме још увек није био утврдио – није знао. Био је сигуран, међутим, да је све то у некаквој вези и решен да ту мистерију разреши или, у сваком случају, да се њом бави па докле стигне.

Наставиће неко други. Тако то увек бива.

                         Pdf  »»» 

текст у ворду

 

Бојана Николетић
Сањај, Марело
УНПС, Београд 2018
Књига се у дигиталном издању може пронаћи и на сајту Новинарница.нет као издање Удружења независних писаца Србије – УНПС, едиција Вуртуелне вертикале, 2018

Постављено на Страну 21 сајта Приваут 8. јануара 2021.
 
 

 

О махјонгу као игри судбине

       Наслов је преузет од истоимене популарне компјутерске игрице која за поднаслов или допунско објашњење има синтагму „игра судбине“. Игра се плочицама сличним онима за домино само што се на овим, уместо тачкицама означених бројева налази неколико различитих скупова идеограма: неки се састоје од апстрактних симбола, други од сликовних тако да подсећају и на карте – чак и оне за тарот. Плочице поређане на виртуелној табли образују конструкције најразличитијих облика и треба их спаривати кликом миша тако да нестају са екрана, две по две. На крају би требало да све буду склоњене. Мери се време, праве се листе најуспешнијих играча. Можете чак и сами да направите неку конструкцију и да је понудите другим играчима. Напредује се по разредима названим по источњачким симболима, као бакарни тигар, дијамантски пацов, смарагдна змија…

Овде је реч о покушају постављања једних уз друге различитих утисака о историјским околностима, пре него догађајима, и личностима, најчешће оним из другог плана или неодређенијим, блеђим од конвенционалне, уобичајене слике. Мање упадљиве појаве су можда управо оно што је допринело да у неком тренутку историја узме овај или онај ток. Да би се добили контраст, перспектива и слика историјског контекста уопште, неретко су убациване управо оне најкрупније чињенице и личности, као репер. Има и одломака из књижевних текстова, као и из речника – језичких, филозофских, религијских.

Морални хаос и бесмисао нашег доба су вероватно, ипак, привид али морају имати свој извор у вишеструкој и веома сложеној игри судбине на Балкану: понекад то изгледа као неконвенционални плес Исидоре Данкан а понекад као проста коцка римских војника. Све друго, сви други облици игре се такође овде могу наћи и доприносе свему ономе што зовемо „наша реалност“. То је, наиме, полазна тачка гледишта, односно угао гледања ових текстова – зато се не представљају само околности и догађаји на Балкану, већ и из читавог света: сви они понекад утичу на нашу, овдашњу реалност.

Уз све наведено треба узети у обзир да је аутор текстова, када је о историји реч, потпуни аматер, са знањем тек нешто изнад просека. Ипак, иако наша историјска публицистика доживљава процват, обичан човек је још далеко од довољне информисаности о историји „ових простора“, као и о проласцима „кола историје“, редовним и нередовним. Народна поезија је неретко замена за историјске чињенице што је понекад и увредљиво. Можда смо због тога тако често несигурни у својим изборима па чак и у представи о томе шта је то што заправо хоћемо.

Надам се да ће ови текстови послужити информисању, па и забави читалаца и да ће тако допринети лакоћи сналажења у нашим замршеним балканским околностима.

Б. Н.

18. март 2013.