Tvrđava – Morion / I – U malom salonu kod gospa-Femke                                      Tvrđava – Morion / II – Susret

  Mahjong (I)               Mahjong II              Mahjong III               Mahjong IV            Mahjong V           Mahjong VI-VII           Mahjong VIII-IX           Mahjong X-XI       Mahjong XII-XIV         Mahjong XV         Mahjong XVI-XVIII          O mahjongu

Crtice          Putovanje u Crvenku          Crtice II

    

                       Около наоколо

 

Све се буди, све већ зуји, 
и петао из даљине пева.

 

– … и на крају вам све скрше – скрљају просто, и тек тад видите шта сте у ствари постигли: обруше вам се зидови живота, слева и здесна – оно што сте добили у породици, у кући, и оно што сте сами из тога изградили. Онда тек добијете свој стварни статус – онај по коме ће вас памтити. Зачуђујуће!

Жена је говорила сувише енергично за свој укус, понета разговором. Покушавала је да се стиша, да се задржи у границама своје улоге.

– Тако се могу добити различити облици – укључи се њен саговорник љубазно, као да разуме ефекат о коме је говорила. – Вероватно у зависности од тврдоће зидова и правца из ког долази сила којом сте ударени…

– Ја не волим много малограђане – упаде жена не сачекавши да чује још нешто о томе. – И не признајем их у потпуности ни за шта – ни за малограђане, јер су увек у лову на статус, увек се мењају да статус задрже. И, што је најчудније, малограђани су иначе седантерни, међутим, наши малограђани мигрирају: толико су тешки услови живота на Балкану – додаде надмено. – Као неки наши Ескими!

– Малограђанштина често даје одличне мале модусе, за ситне свакодневне ствари. – Саговорник спремно преузе реч искористивши тишину после узвика. – Свакодневни живот се тако одвија уз најмањи утрошак енергије, а на задовољавајућем нивоу. Критиковати људе због тих малих ствари и због тога их осуђивати као малограђане, не само да је погрешно, него је и штетно, ја мислим, као што је штетно нападати лепу жену због женске сујете.

Погледаше се, не знајући да ли треба да схвате да су се нашли негде, или, опет, не. Било је то необично, тај нови сусрет после толико времена. И тај глупи разговор.

– Женска сујета је, не само неминовност – настави мушкарац – него од ње саме и нема неке нарочите штете. Она често жени помаже да се сачува депресије.

– А, да… Жирадо култура и фризерска дама – рече жена подсмешљиво, скоро јетко. – Свако описује свет онако како га види…

– Знате шта – одврати мушкарац помало увређено – човек све преживи – ако га не убију, и мири се с оним што му је остало као да је то једино што је и могло бити! Ако не, он легне и умре.

– Е, да, телом… – рече жена полуодсутно. – Али, ако не умре телом, то тело треба покретати некако, треба тај однос водити некако а ја то не могу. Ја сам реконвалесцент са повременим поновним нападима болести, и никад без публике! Ја то не могу.

Она заћута, гледајући у под крај својих ногу. Часопис тик поред њене десне ципеле носио је велики наслов „Кроз ново време“.

***

Претходног дана, водио се овакав разговор, скоро на сасвим истом месту:

– А зашто се ви не опустите мало, зашто се не упустите у нешто са неким?

– Ту, пред вама? – упита она без стварне радозналости.

– Зашто да не… – одговори мушки глас. – Радило се и то.

– Као баханалије пред нацистичким комитетом? – она се насмеја извештачено.

– У сваком браку се једе пасуљ, моја драга, али оно што је битно јесте оно што се догађа на другој страни. И, што је најгоре, то (мислим на пасуљ) често није ни у кухињи ни у личном животу, него у социјалној равни!

– Да се упустим у нешто са својим мужем? Поподне?

– Не, не, не, нисам то хтео да кажем. Никако! Ко се још упушта у нешто са својим мужем! – Насмеја се. – Шашаво, стварно! То је нека изрека, шпанска, ваљда. Мислио сам на неке нове доживљаје и нова искуства – ново време – рече показујући руком на насловну страну часописа на сточићу.

– Не верујем… Он путује, знате. Дефинитивно.

Недуго затим, после врло мало додатних речи, она изађе из тог стана и уђе у суседни, откључавши врата са плочицом на којој је стајало Послепадни. „Послепадни, са дугим а“ – тако се увек говорило, било је име њеног мужа, пореклом од некаквог првака античке Дукље, како се замишљало у круговима у којима се тај пар кретао.

Њен муж је волео да филозофира, да разматра однос уметности и уметничке инспирације, и сматрао је да је то ефекат његовог презимена. Његова омиљена тема била је обрнута инспирација – кад нешто већ пишете и онда вас одједном нешто у томе подсети на некога. Да ли је тај био стварна инспирација (за то нешто) или није? Не знате.

– На једној фотографији, небо виси као балдахин… – сетила се тих његових речи, на његову омиљену тему.

Потреба за мужем, од биолошке, до психолошке потребе за мужем: „Кроз све сфере психологије, да ли је то потреба уопште? – мислила је. – До сфере биологије – спустити некога осамом, до сфере социјалне средине – како? као на Дивљем западу? или, као на оној слици на којој је оковани Прометеј високо на стени испод које очајне Океаниде лудују а он то и не примећује… “

„Склоништански“, помисли одједном. Тако га је некада давно звала у мислима, онда када би после дугог размишљања дошла до закључка да је задовољна својим браком.

„Свака слика реалности добија се у три верзије – отуд толики неспоразуми“, сети се још једне омиљене тезе свог мужа. „Послепадни, Никола и Склоништански“, додавала би увек у себи и не помишљајући да му то каже. Овако су били некако интимнији.

Кад осећате интензиван бол, једнако интензивно осећате своју усамљеност и издвојеност од света (ту тачку бола у својој свести ван света, али свет се као појам појављује тек као чуђење што га нема, што је потиснут свешћу о болу у себи).

– Ми ништа не разумемо – помисли затим, скоро изговарајући те речи наглас – али ми служимо својој сврси, тако би то рекла моја мајка: дотле се стигло са културним ратовима на Балкану! Реалност се не мења, серије се настављају и кад ми умремо.

Тај је закључак сасвим онерасположи, и својом баналношћу, као и баналношћу те реалности. Њихов последњи разговор је био још глупљи – или бар његов завршни део, оно чега се увек изнова сећала:

– Добро, али чињеница јесте да ви имате своје шематске односе и своје типизиране ликове. И, кад год се деси да се неко не уклопи у ту вашу шему, у тај лик, ви га лупнете с једне стране и још мало са друге, да се среди, да уђе у задате мере – говорио је Никола Послепадни као да се брани од насртљивих студената. Његови кофери су стајали спаковани поред зида.

– Малограђани тврде да су њихове културне информације једине антрополошки исправне – рече она немоћно, покушавајући да се врати у позицију критичара малограђанштине и свих њених лоших ефеката.

– Молим вас…

– Добро, ја не знам, ја сам конфузна… Ово је све мало превише за мене. Идем – рече гласно, и покупи часопис са сточића. Окрете се на вратима:

– Ја сам толико тужна да је то скоро страшно. Скоро је немогуће приказати се тако (такав) пред другим људима – додаде. „Издајемо једни друге – у ходу!“- помисли скоро истовремено.

– Сви људи на крају ипак одрасту – рече њен муж. – Онда буду, или прерано окоштали, или одрасли људи – еластични. Као кики-бомбоне – додаде блаже. Гледао је топлим погледом.

– Збогом – рече жена – срећан пут!

Очи су јој се пуниле сузама. Врати се, затим, с врата, да се поздрави. Пољубац у образ и загрљај.

– Слажу се, као цвеће на цвеће. Мртви – рече.

Никола Послепадни је задржа, загледа јој се дубоко у очи и прошапта:

– Молим вас…

2015.

                         Pdf  »»»
                        текст у ворду

Ова кратка прича је један од двадесет два наслова збирке ПОЗА, ПРЕСЕК И СТАВ, објављене 20. јуна 2016. (Приваут, Београд). Књига је комплетно ауторско дело: текстови, уређење, ликовно и графичко решење, фотографија и обрада, слог и прелом, вињета. Рецензије су примљене са захвалношћу, а књигу је штампао земунски Прометеј. Са другом збирком, САЊАЈ, МАРЕЛО, тада тек у свом првом електронском издању, представљена је у Галерији 73 на Бановом брду октобра 2017, у организацији СКОР-а, огранак Београд.
Postavljeno na Stranu 21 veb-sajta Privaut 12. januara 2022.
 
 

 

О махјонгу као игри судбине

 

       Наслов је преузет од истоимене популарне компјутерске игрице која за поднаслов или допунско објашњење има синтагму „игра судбине“. Игра се плочицама сличним онима за домино само што се на овим, уместо тачкицама означених бројева налази неколико различитих скупова идеограма: неки се састоје од апстрактних симбола, други од сликовних тако да подсећају и на карте – чак и оне за тарот. Плочице поређане на виртуелној табли образују конструкције најразличитијих облика и треба их спаривати кликом миша тако да нестају са екрана, две по две. На крају би требало да све буду склоњене. Мери се време, праве се листе најуспешнијих играча. Можете чак и сами да направите неку конструкцију и да је понудите другим играчима. Напредује се по разредима названим по источњачким симболима, као бакарни тигар, дијамантски пацов, смарагдна змија…

Овде је реч о покушају постављања једних уз друге различитих утисака о историјским околностима, пре него догађајима, и личностима, најчешће оним из другог плана или неодређенијим, блеђим од конвенционалне, уобичајене слике. Мање упадљиве појаве су можда управо оно што је допринело да у неком тренутку историја узме овај или онај ток. Да би се добили контраст, перспектива и слика историјског контекста уопште, неретко су убациване управо оне најкрупније чињенице и личности, као репер. Има и одломака из књижевних текстова, као и из речника – језичких, филозофских, религијских.

Морални хаос и бесмисао нашег доба су вероватно, ипак, привид али морају имати свој извор у вишеструкој и веома сложеној игри судбине на Балкану: понекад то изгледа као неконвенционални плес Исидоре Данкан а понекад као проста коцка римских војника. Све друго, сви други облици игре се такође овде могу наћи и доприносе свему ономе што зовемо „наша реалност“. То је, наиме, полазна тачка гледишта, односно угао гледања ових текстова – зато се не представљају само околности и догађаји на Балкану, већ и из читавог света: сви они понекад утичу на нашу, овдашњу реалност.

Уз све наведено треба узети у обзир да је аутор текстова, када је о историји реч, потпуни аматер, са знањем тек нешто изнад просека. Ипак, иако наша историјска публицистика доживљава процват, обичан човек је још далеко од довољне информисаности о историји „ових простора“, као и о проласцима „кола историје“, редовним и нередовним. Народна поезија је неретко замена за историјске чињенице што је понекад и увредљиво. Можда смо због тога тако често несигурни у својим изборима па чак и у представи о томе шта је то што заправо хоћемо.

Надам се да ће ови текстови послужити информисању, па и забави читалаца и да ће тако допринети лакоћи сналажења у нашим замршеним балканским околностима.

Б. Н.

18. март 2013.