Tvrđava – Morion / I – U malom salonu kod gospa-Femke                  Tvrđava – Morion / II – Susret

Mahjong (I)               Mahjong II              Mahjong III               Mahjong IV               Mahjong V

Mahjong VI-VII               Mahjong VIII-IX               Mahjong X-XI              Mahjong XII-XIV

Mahjong XV                 Mahjong XVI-XVIII             O mahjongu

Crtice          Putovanje u Crvenku          Crtice II

    

Тобоган за женске посетиоце

 

                                    Легенда

Легенда описује поједине делове неке београдске куће чији власник држи до себе:

Он своје послове обавља у приземљу (Iв. слику горе): да бисте ушли у посао са њим, потребно је да прођете кроз врата 1, 2 и 3 (простор B); одатле се можете попети у салон, ући у његов друштвени круг (II/4; простор C). У истом простору (простор C) живи и његова породица (III/5). Мушки посетиоци ће, без проблема, већ са спрата II стићи и до самог власника (на тавануIV/6, простори D и E) и склопити са њим другарство или пријатељство. Женски посетиоци ове куће, пословни контакт, заустављају се најчешће на нивоу I или II.

Када се са власником упознајете преко породице, ово је нарочито значајно за женске посетиоце, то ће најчешће бити уколико сте у пријатељству са супругом; вама је у таквом случају по природи ствари слободан приступ на спрат III, као и на спрат II. Са самим власником ћете бити у некој врсти другарског, спортског полунепријатељства. Ако сте баш упорни или вам је врло стало, можете вероватно доспети и до спрата I – у партеру (простор B).

Ова прича је, међутим, настала због неопрезних посетитељки салона куће, каквим год путем да су до њега дошле: дешава се, наиме, из никад довољно познатих (а не увек истих) разлога, да неке од њих залутају (бавећи се у простору C додуше, међутим на спрату II – што оне очигледно бар понекад сметну с ума) на споредне степенице, те се њима попну до самог тавана (IV/7): у овом случају, претежно простор Dпростор E је у овом делу тога спрата делимично покривен паучином; ово последње мушким посетиоцима, који се тим степеницама често служе, ни најмање не смета – за женске то, међутим, представља известан проблем. Дешава се, опет из не (увек) сасвим јасних разлога, да власник, иначе љубазан човек, добије нервни напад уколико овде описана посетитељка реагује на паучину на неочекиван начин: није сасвим јасно ни који је начин реаговања прави, ни хоће ли власник добити нервни напад, нити, понекад (уосталом и истини за вољу), шта та особа уопште тражи на његовом тавану.

Да прича буде краћа, дешава се да власник тако избачен из равнотеже једноставно дохвати своју посетитељку и стрпа је у отвор тобогана за женске посетиоце постављен тачно изнад малих улазних врата тавана (број 7).

Посетитељка са којом се тако поступило завршиће, било у сутерену (V) или, још горе, у винском подруму (VI): простор A, резервисан за лаке жене и проститутке, дика и понос власника – изванредно озидан и утврђен. Одатле може да се покупи и да изађе на за тај простор предвиђен начин, степеницама, па кроз врата 1.

Односи са самим власником су неповратно покварени; ако не буду прекинути одмах, никад се неће вратити на било које пређашње. О томе се у женском друштву причају приче.

Истини за вољу, опет, мора се рећи да има посетитељки које ни најмање наивно стижу до истог места (IV/7/D; E), у намери да искористе тобоган за женске посетиоце да стигну до нивоа I (B) – приступ, иначе, кроз врата 1, 2 и 3. И о томе се причају приче.

Све приче (има и других) су предмет многих контроверзи.

                         Pdf  »»» 

            Бојана Николетић, Појмови - псеудонаучно дело (Приваут .2002.) 

Постављено на Страну 21 веб-сајта Приваут 8. јуна 2020.                                                                                                                                      текст у ворду
 
 

 

О махјонгу као игри судбине

       Наслов је преузет од истоимене популарне компјутерске игрице која за поднаслов или допунско објашњење има синтагму „игра судбине“. Игра се плочицама сличним онима за домино само што се на овим, уместо тачкицама означених бројева налази неколико различитих скупова идеограма: неки се састоје од апстрактних симбола, други од сликовних тако да подсећају и на карте – чак и оне за тарот. Плочице поређане на виртуелној табли образују конструкције најразличитијих облика и треба их спаривати кликом миша тако да нестају са екрана, две по две. На крају би требало да све буду склоњене. Мери се време, праве се листе најуспешнијих играча. Можете чак и сами да направите неку конструкцију и да је понудите другим играчима. Напредује се по разредима названим по источњачким симболима, као бакарни тигар, дијамантски пацов, смарагдна змија…

Овде је реч о покушају постављања једних уз друге различитих утисака о историјским околностима, пре него догађајима, и личностима, најчешће оним из другог плана или неодређенијим, блеђим од конвенционалне, уобичајене слике. Мање упадљиве појаве су можда управо оно што је допринело да у неком тренутку историја узме овај или онај ток. Да би се добили контраст, перспектива и слика историјског контекста уопште, неретко су убациване управо оне најкрупније чињенице и личности, као репер. Има и одломака из књижевних текстова, као и из речника – језичких, филозофских, религијских.

Морални хаос и бесмисао нашег доба су вероватно, ипак, привид али морају имати свој извор у вишеструкој и веома сложеној игри судбине на Балкану: понекад то изгледа као неконвенционални плес Исидоре Данкан а понекад као проста коцка римских војника. Све друго, сви други облици игре се такође овде могу наћи и доприносе свему ономе што зовемо „наша реалност“. То је, наиме, полазна тачка гледишта, односно угао гледања ових текстова – зато се не представљају само околности и догађаји на Балкану, већ и из читавог света: сви они понекад утичу на нашу, овдашњу реалност.

Уз све наведено треба узети у обзир да је аутор текстова, када је о историји реч, потпуни аматер, са знањем тек нешто изнад просека. Ипак, иако наша историјска публицистика доживљава процват, обичан човек је још далеко од довољне информисаности о историји „ових простора“, као и о проласцима „кола историје“, редовним и нередовним. Народна поезија је неретко замена за историјске чињенице што је понекад и увредљиво. Можда смо због тога тако често несигурни у својим изборима па чак и у представи о томе шта је то што заправо хоћемо.

Надам се да ће ови текстови послужити информисању, па и забави читалаца и да ће тако допринети лакоћи сналажења у нашим замршеним балканским околностима.

Б. Н.

18. март 2013.