Tvrđava – Morion / I – U malom salonu kod gospa-Femke                  Tvrđava – Morion / II – Susret

Mahjong (I)               Mahjong II              Mahjong III               Mahjong IV               Mahjong V

Mahjong VI-VII               Mahjong VIII-IX               Mahjong X-XI              Mahjong XII-XIV

Mahjong XV                 Mahjong XVI-XVIII             O mahjongu

Crtice          Putovanje u Crvenku          Crtice II

    

 

Interface

 

              
  … kao što se ljubavnik mora odreći

ljubavi da bi je opisao.
Muzil

 

            Toliko propasti da ste potpuno prepušteni humanosti drugih. Milosrđe, samilost, i pre toga, korektnost.

            – Ubiti sebe je kao ubiti bilo koga drugog. To nije lako. O, da, – dodade na iznenađeni pogled sagovornika. – Mislite da je to lako?

            – Ne, naravno. Nisam razmišljao o tome.

            – Jedino što sami sebi ne pružate otpor pa je utoliko lakše.

            – A da li ste primetili, debljina slojeva kroz koje morate proći da stignete do drugih osigurava ljudsko dostojanstvo, pa ga čak i ukida, na kraju. Dosta dugo traje kad se uzdižete iz niske pozicije, međutim, stignete do kraja: tad odjednom izgledate smanjeni i poniženi – samom svojom energijom! Isto je tako sa spuštanjem sa višeg nivoa na niži: izgledate dostojanstveni i kao da svesno učestvujete u svojoj situaciji i njenoj izmeni, međutim, u jednom trenutku izgleda jasno da ste na gubitku i da ste uniženi. I to se sve menja, ipak, naravno.

            Čovek je zaćutao.

            – Da, – reče Foršel. – Bog kao Veliki mehaničar. Hteo sam da napišem roman na jednu takvu temu. O statističkoj sudbini: o tome kako u nekoj knjizi sudbina nedostaje jedan takav i takav slučaj i kako se nalazi zahvaljujući delovanju niza slepih mehanizama – na jednog podložnog čoveka. On je toliko nesrećan da mu se čini da je u nekoj ranijoj nesreći imao osećaj sreće…

            – A da li znate, – prekide ga sagovornik, – ima jedan pisac, baš sam nedavno čitao njegove stvari, on opisuje ugao između vilice i ždrela. Sam taj mali ugaoni prostor, ružičastu sluzokožu. S desne strane, iza, nalazi se poslednji zub, kutnjak, njegov zadnji zid. Levo je praznina usne duplje, napred i naniže otvara se ždrelo a neposredno ispred je sam taj mali ugao, skoro kao džep. Osvetljen baterijskom lampom u obliku olovke, sjajna sluzokoža…

            – Hoćete li još dugo? Jedan pisac? To ste vi izmislili? Za mene, sigurno?!

            – Pa, da, ako baš hoćete da znate. Jesam. Suviše ste mračni.

            Foršel je hteo da se ubije, ali ne u julu.

            – Ja ne biram put kojim ću da idem, idem putem kojim mogu da prođem, kao voda, – rekla mu je. – Vi, međutim…

            Ipak, vreme ide, i na kraju će stići i taj dan. Ona je dopustila da se vidi kako je život izgledao i pre nje. Da je uzela nešto da radi, život bi se sam razvijao tako da popuni prostor i da se od njega ono ranije ne vidi. Nije želela da joj rumenilo iz obraza siđe u ruke.

            – Vi izgleda ni sami ne verujete u ono što čini vaš identitet. – Glas ga je vratio u realnost. – Trebalo bi da se posvetite nečemu drugom, umesto sebi. Trebalo bi da proučite poneku pagansku religiju, možda – to su religije koje pokušavaju da stignu do mudrosti, one svet opisuju. Monoteizam je religija moći – možda vama to nije potrebno. Uostalom, u koliko životinja možete da se pretvorite? – upita odjednom.

            – Molim? – Foršel je bio zbunjen.

            – Da li znate ko je Sotir Mank? – upita gost.

            – Ne, otkud. Prvi put čujem.

            – On je bio čuvar magacina jedne fabrike u Rusiji. Fabrika je izgorela do temelja, nikad nije utvrđeno šta se desilo, bilo je i mrtvih. Otkriveno je nekoliko izvora vatre. Čuvar je nestao.

            – Ah, znam. To je neka pogađalica! Hoćete da se ja sada upustim u odgonetanje tragova i da pronađem – šta?

            – U koju se životinju pretvorio Sotir Mank? Šta mislite?

            – U koju? – upita Foršel preko volje.

            – U đavola!

            – Eh! – uzviknu Foršel. – U đavola! Mora da mi nije dobro, stvarno. Ja bih se sad sa vama raspravljao: đavo nije životinja.

            – Slobodno, slobodno, – reče gost. – Zato sam vam to i ispričao.

            – Ja bih rekao, ako baš hoćete da znate, da bi nestao, čovek bi morao da se pretvori u tačku – koja je beskrajno mala, manja od piksela. Moglo bi se reći da je tačka prvo nešto što postoji izvan ničega – ili Boga? – dodade upitno. – Nisam siguran. Da li bi se moglo reći, dakle, da je tačka jedan?

            – Ne, mislim da ne bi. Jedan je Bog.

            – Ah, pa eto, vidite, i vas monoteizam zanima. Tačka bi, dakle, mogla biti tek dva: kao dve tačke, zapravo. Jer, ako postoji tačka…

            – Onda bi se moglo reći da je tačka bog? Po vama?

            – Ne bi sigurno. Možda se može reći da sama tačka ima vrednost dve tačke – ali to je sada samo jedno slovno mesto, ako razumete šta hoću da kažem.

            – Umorni ste, Foršele. Idite nekud, putujte. Vi i ta vaša žena, oprostite na intimnosti, ali eto, kad smo već do toga stigli, vi jedno drugom prodajete turističke aranžmane, po meni. Iskoristite to, otputujte. Sve drugo ostavite za kasnije.

 

            Tako je Foršel pobegao od jula i vratio se kući tek u septembru. Avgust je proveo u muzejima. U oktobru je počeo da piše, ponovo sam.

 

                         Pdf  »»»
                        текст у ворду

 

Bojana Nikoletić 
Sanjaj, Marelo
kratke priče
UNPS Beograd 2018



Sanjaj, Marelo/Privaut

 

Postavljeno na Stranu 21 veb-sajta Privaut 10. jula 2021.
 
 

 

О махјонгу као игри судбине

 

       Наслов је преузет од истоимене популарне компјутерске игрице која за поднаслов или допунско објашњење има синтагму „игра судбине“. Игра се плочицама сличним онима за домино само што се на овим, уместо тачкицама означених бројева налази неколико различитих скупова идеограма: неки се састоје од апстрактних симбола, други од сликовних тако да подсећају и на карте – чак и оне за тарот. Плочице поређане на виртуелној табли образују конструкције најразличитијих облика и треба их спаривати кликом миша тако да нестају са екрана, две по две. На крају би требало да све буду склоњене. Мери се време, праве се листе најуспешнијих играча. Можете чак и сами да направите неку конструкцију и да је понудите другим играчима. Напредује се по разредима названим по источњачким симболима, као бакарни тигар, дијамантски пацов, смарагдна змија…

Овде је реч о покушају постављања једних уз друге различитих утисака о историјским околностима, пре него догађајима, и личностима, најчешће оним из другог плана или неодређенијим, блеђим од конвенционалне, уобичајене слике. Мање упадљиве појаве су можда управо оно што је допринело да у неком тренутку историја узме овај или онај ток. Да би се добили контраст, перспектива и слика историјског контекста уопште, неретко су убациване управо оне најкрупније чињенице и личности, као репер. Има и одломака из књижевних текстова, као и из речника – језичких, филозофских, религијских.

Морални хаос и бесмисао нашег доба су вероватно, ипак, привид али морају имати свој извор у вишеструкој и веома сложеној игри судбине на Балкану: понекад то изгледа као неконвенционални плес Исидоре Данкан а понекад као проста коцка римских војника. Све друго, сви други облици игре се такође овде могу наћи и доприносе свему ономе што зовемо „наша реалност“. То је, наиме, полазна тачка гледишта, односно угао гледања ових текстова – зато се не представљају само околности и догађаји на Балкану, већ и из читавог света: сви они понекад утичу на нашу, овдашњу реалност.

Уз све наведено треба узети у обзир да је аутор текстова, када је о историји реч, потпуни аматер, са знањем тек нешто изнад просека. Ипак, иако наша историјска публицистика доживљава процват, обичан човек је још далеко од довољне информисаности о историји „ових простора“, као и о проласцима „кола историје“, редовним и нередовним. Народна поезија је неретко замена за историјске чињенице што је понекад и увредљиво. Можда смо због тога тако често несигурни у својим изборима па чак и у представи о томе шта је то што заправо хоћемо.

Надам се да ће ови текстови послужити информисању, па и забави читалаца и да ће тако допринети лакоћи сналажења у нашим замршеним балканским околностима.

Б. Н.

18. март 2013.