Ilustracije za ‘Esej o dž’ u Izlogu 2008-2013

Бојана Николетић, ГРАДСКЕ ПРИЧЕ, кратка проза

Есеј о џ  /  Градске приче  /  A_Aforizmi  /  Crtice

O gradskim pričama (pdf)

Банатски културни центар, Ново Милошево 2015

ISBN: 978-86-6029-213-3

VI Европски Фејсбук песнички фестивал, Салон књиге, Нови Сад, IV 2015

Културни центар Неа Пангеа /Клуб Анка, VI 2015

60. међународни сајам књига, Београд, X 2015

VII Европски Фејсбук песнички фестивал, Нови Сад, IV 2016

Ова књига састоји се из неколико разнородних делова:

Есеј о џ , есеј-колаж настао 2008. и дотериван у неколико наврата, све до 2014, могао се преузети за читање у ворду на истоименој страници веб-сајта Приваут Излог све до октобра 2013. када је скинут. У књизи је дат уз илустрације – компјутерске цртеже  џ  и  џ3 – има их укупно осам а на сајту су приказивани наизменично.

(Џукеле у мојој глави – Увод; Пси-уличари; Медведи; Мајмуни; Вукови; Бедекери)

Градске приче су писане од 1987. до 2013. са једном празнином од двадесет година – између 1990. и 2010. Има их осам (Тамо и натраг; Аустро-Угарска; Увређени професор; Базен; Сиви; Гвоздена крава; Четири жене; Као вриштање по шниту): све су, осим приче Четири жене, објављиване на интернету.

Иако нису замишљене као „београдске“, већ као „урбане приче“, ипак су, изузев две или три, у већој или мањој мери везане за тај град.

Увређени професор је једна „предратна“ прича, написана и заиста пред сам рат, 1990. године, док се последња, Као вриштање по шниту, може назвати повратком у неку врсту редовног, иако сасвим новог стања – после дугог одсуствовања.

Базен и Сиви су безвремене ратне приче, заостатак свести о „нама“ као Југословенима, одраз многих ужаса ратова за распад Југославије као слика дисоцијације једног идентитета. Баш некако у време када је настала прича Сиви, док је још трајао осећај тог, већ минулог периода, откривено је више злочина над цивилима, па и инвалидима, почињених током тих ратова.

Гвоздена крава јесте мој први текст у коме се појављују историјски подаци различите природе, противстављени. Та прича је, заправо, клица – савременим језиком речено – из које је убрзо проистекла серија текстова под заједничким насловом Махјонг. Прича носи поднаслов „(вештачки ужас)“, не случајно, јер се њом илуструје многострукост послератне реалности, ефекат оних многих мањих удара који следе кад се тло слеже после земљотреса, мада, у једном оваквом случају не можемо а да се не запитамо да ли су ти удари морали бити баш онакви какве смо искусили.

А_афоризми, како је речено, „нагињу есенцијалним микро причама“ црнохуморних нити (М. Ж. Павлов), они су „језгровити, духовити“ и „имају своју уметничку оригиналност“ са „елементима неке надреалне и апсурдне збиље“ (Р. Влаховић).

О Цртицама нема много шта да се каже, осим да је међу њима наслов који најбоље илуструје основно расположење већине текстова у овој књизи – Бити дефинисан. Остали наслови у овом делу: Једно лепо поређење, Квартети, Астрологија и више сфере, Место, Ефекат граматике на морал.

Б. Н.